1.“Znate kako, to je tumor!”

Šok, neverica, strah, bol….

Već pet godina radim na podizanju svesti o važnosti pregleda i ranog otkrivanja karcinoma dojke. Ponavljala sam veoma veliki broj puta (da ne kažem milion) da je najbitnije ići na redovne preglede kod lekara, ultrazvuk i na kraju krajeva raditi samopreglede kad god možemo tj što češće jer samo mi same najbolje poznajemo svoje grudi u celoj njihovoj velič(ini)anstvenosti. Pošto sam po prirodi štreber, nisam koristila jednu mi od urezanih rečenica Meše Selimovića: “Radi kako učitelj kaže a ne kako učitelj radi”, već sam sve ovo što sam drugima ponavljala i sama radila. Išla sam redovno na preglede i ultrazvuk (jednom do dva puta godišnje) i svako malo “gladila” svoje grudi kako bih bila sigirna da su i dalje “glatke” 😉.

Pre nekih godinu i po dana primetila sam modricu na desnoj dojci. Prvo što sam pomislila jeste da mi se modrica pojavila zbog treninga jer sam u to vreme intenzivno trenirala i dosta se oslanjala na desnu stranu pa sam mislila da je možda došlo do nagnječenja. Zato sam svaki put na ultrazvuku rekla doktorki da obrati pažnju baš na taj deo gde je modrica i svaki put je odgovor bio da je u pitanju samo fizička povreda. Pošto 6 meseci nisam trenirala ništa, modrica je počela da se povlači i ja sam bila happy. U svakom slučaju sam nastavila da opipavam sike..i gle čuda napipam mali čvor tik ispod mesta gde bila modrica a sada udubljenje na dojci.

Odmah sam pozvala svog radiologa i koliko sutradan otišla na pregled. Rekao je da misli da nije dobro. Nisam mu verovala i mislila sam da preteruje. Poslao me je na mamograf. Tamo su rekli da se ništa ne vidi ali da moram na magnetnu rezonancu jer moramo da završimo dijagnostiku do kraja. Čekajući na magnetnu rezonancu posetila sam i onkologa. Jesam li spomenula već da sam štreber?

On me je još više umirio da je to možda samo neka beningna izraslina. I sa tom mišlju, totalno rasterećena (i neupućena) sam otišla na magnetnu rezonancu da mi samo potvrde da je sve ok. Pitate se zašto neupućena.....Iz prostog razloga jer se nisam informisala kako uopšte pregled magnentom izgleda. Laički sam mislila da treba da budem mirna 5 minuta u nekom kvazi inkubatoru i to je to. A onda saznajem na samom pregledu da: 1. Treba da mi stave braunilu jer se kroz istu daje kontrast (tečnost koja treba da svetli na snimku ako je pozitivno na malignitet); 2. Treba da ležim u superman položaju 30tak minuta i da se ne pomeram; 3. I sve to u skučenom prostoru obavijena jakom bukom nalik centrifugi na pokvarenoj veš mašini ili kako sam ja kasnije tokom pregleda zamišljala glasnoj rejv žurki negde na obali mora... 😉

Elem, da skratim priču....Na kraju pregleda, kažu ti da sačekaš u hodniku da se urade snimci. Dok čekaš, čuješ kako drugim damama radiolog donosi snimke sa rečima sve je u redu, odlični su vam rezultati. To sam i ja čekala....Prilazi mi radiolog (iliti radiološkinja jer je dama u pitanju) i kaže: “pođite sa mnom”.

U ordinaciji čujem (i ne verujem): “Znate kako, to je tumor!”

Tajac

Šok, neverica, strah, bol…plač, ridanje!

2. Spoznaja

Šok je utoliko veći jer ne očekujete da ćete baš to čuti.

Neverica jer je nemoguće da baš ja imam rak. Kako, zašto?! Pa ja nemam nikoga u porodici ko je imao rak!!!

Strah od bolesti, od same reči tumor, od onoga što sledi, od svega. Rak, kancer, tumor…reči od kojih se svi plašimo.

Bol koju sam osetila u tom trenutku ne mogu opisati rečima. Iako kancer kao bolest ne boli, bar ne u prvim stadijumima - zato i jeste jedna od najpodmuklijih bolesti, boli sve ostalo. “Boli duša” a taj bol je neopisiv.

Plačem jer od šoka nisam umela drugačije da odreagujem. Pokušavam da se setim svih tih jakih žena sa kojima sam ranije pričala...da se setim njihovih prvih reakcija i kako su se suočile sa bolešću. I svaka je priča različita pa i moja. Iako nisam tip koji se na svaku sitnicu rasplače, ova vest me je dotukla. I da, ja obično plačem ne kad sam tužna već kad sam nemoćna, kad dođem u pat poziciju iz koje ne vidim izlaz....

Plač je prešao u ridanje….dugo, teško, bolno ridanje satima, danima, noćima, nedeljama….

A onda, onda je došla spoznaja....I to veoma brzo, tek posle nekoliko dana ili su to bile nedelje. Više se ne sećam. Ali svakako sam jako brzo shvatila da moram dalje i da moram sa osmehom kroz život pa i kroz patnju. Jer to sam ja, ona koja voli da se sprda sa svim pa i sa sopstvenom nemoći.

3. Korak po korak...

Ali hajde da krenem od početka. Sam pregled je trajao kratko, čisto da mi onko-hirurg potvrdi da je u pitanju maligni tumor i da je na svu sreću otkriven u ranoj fazi te da je operabilan. Kada smo to konstatovali prešlo se na moja pitanja, koja nisam unapred pripremila jer nisam ni znala šta me očekuje na pregledu.  Zamuckivala sam, pitala šta su sledeći koraci i to je to. Ono što sam saznala bilo je da prvo mora da se uradi biopsija i da mi neće odstraniti celu dojku već samo tumor i deo tkiva oko njega! U tom trenutku sam mislila, ok sad ću se raspitati kako se radi biopsija i zakazati termin za istu. No međutim, doktor mi reče da se spustimo sprat niže i da ćemo biopsiju odmah uraditi. E tu sam se već pogubila. Ja, koja se uvek za sve spremim unapred, ovog puta sam zakazala. I to kad mi je bilo najvažnije. Ipak, pomislila sam, možda je tako bolje jer ćemo brzo završiti ono što bih možda morala da čekam mnogo duže. I sa tom mišlju sam legla na sto za biopsiju.

Biopsija je inače postupak kojim se uzima uzorak tkiva za mikroskopsku analizu. Doktor mi je objasnio kako proces izgleda: prvo se ubrizga lokalna anestezija u dojku. Malo se oseti ubod igle i peckanje ali ništa strašno. Zatim doktor napipava tumor rukom i onda koristi posebnu iglu i uređaj za okidanje koji u iglu uhvati komadić tkiva tumora. Da bi uzorak bio sigurniji za analizu potrebno je ovaj postupak ponoviti 3-4 puta. Izbrojala sam 6 okidanja i uboda iglom! Core biopsija je bila gotova. Doktor mi je rekao da dodjem za rezultate za nekih 15tak dana. Sestre su mi previle dojku i to je bilo to.

Izađoh iz ordinacije i tada mi se slošilo. Pretpostavljam od treme  koju sam imala pre samo zahvata, ali i od same institucije, koja je u meni izazivala strah i pre nego sam kročila u nju. Sažaljivi i umorni pogledi uglavnom starijih ljudi u čekaonici. Moje misli o tome šta dalje. Sve to se skupilo u grudima (ili u dojkama) u tom trenutku. Sela sam na stolicu i ispklala se zajedno sa drugaricom koja je pošla sa mnom da mi “drži strah”.

Kada je sve izašlo iz mene, obrisah suze, pozdravih se sa drugaricom i krenuh na posao!

Tih prvih dana posle saznanja o dijagnozi, bilo mi je potrebno da radim. Išla sam na posao svakog dana, i radila sa punom koncentracijom (iako to nije bilo lako postići u tom periodu). Rad mi je skretao misli sa kancera. Večeri sam provodila guglajući i istaživajući sve što jesam i nisam znala o bolesti. Noći su pak bile najteže. Jer kada je trebalo leći u krevet i odmoriti se za naredni dan, san prosto nije hteo na oči i svakakve crne misli su se vrzmale po glavi. Šta ako...?

4. Šta ako...?!

Sa ove distance mi se čini da to “šta ako..” nije bilo toliko dugo prisutno kod mene. Ipak se sećam da mi je tih dana ta rečenica odzvanjala satima u glavi, nije mi dala mira, zbog nje nisam spavala, i naravno plakala sam opet...i iznova...i opet,....

U tom trenuku mučilio me je milion pitanja jer nisam znala šta sve može da sledi. Tako sam razmišljala o tome šta rezultat Core biopsije može da pokaže. Znala sam već da je tumor maligni, ali i dalje ima gorih informacije od te koju već znate.

Šta ako je “galopirajući” maligni tumor, i za par dana moze da naraste i vise nego duplo od svoje veličine.

Šta ako imam jos samo malo vremena....sa roditeljima, sestrom, prijateljima, sobom....

Kako saopštiti svojim roditeljima ...”zdravo mama, zdravo tata...znate šta ima novo? Paaa...imam rak... :/ “ i šta ako oni tu vest ne mogu da podnesu. U tim trenucima, razmišljala sam više o njima nego o sebi. Razmišljala sam kako da im saopštim a “da ih ne povredim”. Da li treba da pored sebe imam uvek sve lekove koji bi pomogli u slučaju da im: skoči šećer (mama je dijabetičar), skoči pritisak (tata ima visok pritisak i inače),....Šta ako oni posle te informacije padnu u depresiju,... I kao što već rekoh, milion pitanja šta (i k)ako ...

Tih dana mi je i dojka bila crno-modra (ako ta boja uopšte postoji) od Core biopsije. Obzirom da nisam znala da to može da se desi od procedure, bila sam još uplašenija, jos više izgubljena u svoj toj novonastaloj situaciji. Imajte na umu da je u tom trenutku prošlo tek nedelju dana od mog saznanja da imam malignu bolest. Huh

U toku svog tog razmišljanja, svih strahova doslo je i prosvetljenje. Jer na kraju svake od ovih priča ipak ima ponekog i zračka svetla 😉. Otišla sam na konsultacije kod onko-hirururga, ali ovog puta spremna. Sa svim pitanjima, nedoumicama i strahovima. Rezultate biopsije smo jos čekali. Videvši me tako pogubljenu doktor je uzeo papir i olovku u ruke i krenuo da crta. Da, dobro ste pročitali da crta. Iscrtao je celu šemu potencijalnih scenarija: šta ako rezultat biopsije pokaže “ovo”, šta ako  posle operacije finalni HP nalaz pokaže “ono”, šta u slučaju da mora hemioterapija, šta ako ne mora, koji su sledeći koraci, i tako u nedogled (činilo mi se) ali opet sve je nekako bilo kristalnije u mojoj glavi i samim tim umirujuće.

Taj isti crtež sam koristila saopštavajući roditeljima vest i objasnila im sve moguće korake u svom lečenju, bas kako je i doktor meni rasvetlio celu novonastalu situaciju!

5. Borba vs Akcija

I posle svih crtanja i objašnjavanja, došlo je vreme da se krene u pravu akciju! Ne kažem borbu jer sa ove distance mi se čini da se nisam borila već sam bila aktivna u rešavanju “novonastale situacije” – kako sam je tada nazivala. I prva akcija je bila da se oslobodimo čvorića koji je sa jedne strane sijao na snimku magnetne rezonance a sa druge strane izazivao toliko straha u meni i svima oko mene. Operacija je bila zakazana za 23.maj 2017. godine, tek nešto manje od 2 meseca od kad sam otkrila da taj čvorić nije beningna tvorevina moje dojke već nešto mnogo opasnije. Radila sam skoro do dana operacije jer mi je to skretalo misli, jer nisam želala da razmišljam o samom činu operacije kao ni o bolesti.

Kada je došao dan operacije, jedva sam čekala da sve krene kako bi se što pre osećala oslobođeno. U tom trenutku mi je delovalo da je dovoljno otići na operaciju i da je posle nje sve gotovo. Iako samo znala da posle iste sledi još dosta akcija do potpunog izlečenja. Sa tim mislima su me odvezli do operacione sale. Trenutak kad su me uveli u salu krenula je borba u meni, strah, htela sam da pobegnem. Plašila sam se sta ce me sve sačekati kad se probudim, da li ja to mogu, kako će moje telo izgledati,...Čak sam i potpuno ozbiljna pitala svog hirurga da li je sad kasno da odustanem i da se vratim kući, svom starom zivotu, bezbrižnosti. Moj onko-hirurg mi je tada prišao sa nežnošću poput tate, uzeo me za ruku, pomazio po glavi i uveravao da će sve biti u redu. Šalio se da je sad kasno za bežanje jer su mi već dali anesteziju i da sigurno nemam snage da trčim 😊 . Rekao mi je da razmišljam o nečemu što mi je prijatno i da ću brzo zaboraviti na sve što me tišti.

Počela sam da razmišljam o plaži sa belim peskom i šumu talasa mora, povetarcu i zvuku tropskih ptica. Čula sam alasa koji me doziva sa obližnje barke: “Jasmina, probudi se! “ . Otvorila sam oči sanjivo i shvatila da je moj alas iz snova anesteziolog u belom mantilu. Osetila sam oštar bol u dojci i desnoj ruci. Vrisnula sam od bola ali ipak kad su me pitali da ocenim bol od 1-10 rekla sam da je jaka četvroka. Bol je bio u visini 15ce ali sam se ja pravila hrabra. Dali su mi nešto protiv bolova, sigurno jače jer je bol ubrzo spao na “četvorku” a onda i nestao.

Posle par sati kada su me vratili u sobu i kada sam bila dovoljno svesna svega oko sebe, došao je moj doktor i saopštio mi da je sve prošlo u redu. Da su “očistili sve”, da su mi sačuvali dojku ali i da su morali da odstrane 11 limfnih čvorova u pazusnoj jami jer su bili “zamrljani”. E sad, da biste bolje razumeli sta to znači (nisam ni ja znala pa sam pitala za objašnjenje) – limfni čvorovi se uvek proveravaju kada se radi kvadrantektomija dojke. Kvadrantektomija je najčešći oblik hirurškog zahvata. Uklanja se samo deo dojke koji sadrži tumorske jedinice sa delom zdravog tkiva koji ga okružuje kao i limfni čvorovi iz pazuha. Celokupni materijal kasnije pregleda patolog da bi se utvrdilo postoje li tumorske jedinice i na rubovima izvađenog tkiva.

6. La mia operazione

Došao je i taj dan D na red. Bio je 23.maj i trebalo je rano ujutru da budem u bolnici kako bi me pripremili za zahvat. Čekala sam par sati u sobi i tih par sati je delovalo tako dugo. Neizvesnost, strah, misli,...do pre par meseci nisam imala ni jednu intervenciju a sada samo u 6 meseci čak 2 operacije. Jedna je bila par meseci pre, kada su i odstranili miome iz materice koji su se naglo uvećali. To je nekako trebalo da bude i prvi znak da nešto sa mojim telom i hormonima nije kako treba. Ipak, kad se završila ta intervencija i kad je sve bilo u redu, nekakao mi nije padalo na pamet da nešto drugo može da iskoči kao problem. I evo me sada, u sobi, čekam operaciju života, da se ukloni karcionom, „zarđalo“ tkivo koje uporno raste u mojoj dojci. Ta neizvestnost, kada ne znate šta da očekujete ali i nada da će posle baš te intervencije biti sve kako treba, da ću se vratiti normalnom životu, sve to me je držalo pozitivnom da baš tog dana počinje možda moj novi život. Ili se pak tu baš završava. U tom trenutku, verovala sam samo ovom prvom osećaju, i nisam dala negativnim mislima da se tako ušunjaju i odvedu me u bespovratno razmišljanje o lošem.

Kada je medicinska sestra došla u sobu i rekla spremite se, krećemo...pretrnula sam. Mislila sam to je to. Sad ili nikad. Ipak, nije bilo baš „sad“ jer sam čekala još jedno sat vremena ispred operacione sale, u posebnoj sobi sa anesteziologom. Sećam se da mi je bilo užasno hladno i da sam se osećala kao u nekoj čekaonici, samo što sam ležala i odgovarala na mnogobrojna pitanja anesteziologa, koji mi je dao i neku injekciju, pretpostavljam za smirenje. Jer tenzija baš tada raste i sve vam se čini još drastičnije nego što zaista jeste. Nakon nekog vremena, uveli su me u operacionu salu, koja je meni ličila na svemirski brod. Kada sam videla svog onko-hirurga prvo što sam ga pitala je bilo: „Jel mogu da odustanem sad, i da se vratim natrag?“. Nasmejao se i rekao da će biti sve u redu, da mislim na nešto lepo. Poslušala sam ga, zamislila sam karipsko more i plažu koja se pruža u nedogled. Tako sam i utonula u san.

Posle par sati kada su me vratili u sobu i kada sam bila dovoljno svesna svega oko sebe, došao je moj doktor i saopštio mi da je sve prošlo u redu. Da su “očistili sve”, da su mi sačuvali dojku ali i da su morali da odstrane 11 limfnih čvorova u pazusnoj jami jer su bili “zamrljani”. E sad, da biste bolje razumeli sta to znaci (nisam ni ja znala pa sam pitala za objašnjenje) – limfni čvorovi se uvek proveravaju kada se radi kvadrantektomija dojke. Kvadrantektomija je najčešći oblik hirurškog zahvata. Uklanja se samo deo dojke koji sadrži tumorske jedinice sa delom zdravog tkiva koji ga okružuje kao i limfni čvorovi iz pazuha. Celokupni materijal kasnije pregleda patolog da bi se utvrdilo postoje li tumorske jedinice i na rubovima izvađenog tkiva.

Probudio me je reski bol koji se prožimao u grudima. Čula sam kako me dozivaju i pitaju me šta osećam. Bol, neverovatnu bol. A opet kada su me pitali na lestvici od 1-10 kolika je bol, bilo me je sramota da kažem 15 jer ja sam jaka, i izgovorila sam 4, iako se bol na licu sigurno ocrtvao mnogo veći nego što sam ja izustila.

Posle jedne injekcije, bol je polako nestajao a ja sam tonula u san. Probudila sam se posle nekog vremena i bila već u sobi okružena dragim ljudima. Tada je došao i moj hirurg da proveri kako se osećam i da nam objasni šta je urađeno i koji su sledeći koraci. Saznajem da je operacija trajala skoro 4h, da su odstranili tumor i da su očistili tkivo oko njega koliko su god mogli kako mi ne bi odstranili celu dojku (hvala im). Ipak, morali su da ostrane i određen broj limfnih žlezda jer su ipak bile zahvaćene kancerogenim ćelijama. E to mi je već bio šok, jer se taj deo nije video na rezultatu magnetne rezonance.

Upravo zbog toga ću ostati produženo na bolničkom lečenju još dva dana jer rane treba previjati i pratiti.

Operacija je prošla, ja sam otišla na kućno lečenje ali i posle svega toga sledi još jedan neizvestan period, iščekivanje histopatološke analize odstranjenog tkiva i žlezdi. Od tog nalaza zavisi i moja naredna terapija. Jer kao što već jednom napisah, samom operacijom se nažalost ne završava sve u lečenju malignog tumora...ali o tome više uskoro!